Sećaš li se...

Iznenađenje
Smara onaj fic o Billu vampiru
Ionako svi znamo da će on nju da muči, posle će da postane dobar i onda će da se vole i bla bla bla, hepi end.
Pišem nešto drugo
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Vetar je uzdisao svojim hladnim dahom preko ulice, kupeći stare novine i prašinu i razbacujući ih po vazduhu. Napolju nije bilo skoro nikoga, osim par ljudi koji su stezali kragne od jakni preko lica pokušavajući da se ugreju. Majke su žurno vukle svoju decu, želeći da što pre stignu do svojih toplih, tihih domova. Sedela sam zaštićena u svom stanu, tri sprata iznad vetrovitih ulica, u staroj zgradi koja je i sama škripala od hladnoće. Posmatranje svih rumenih lica, njihovih šalova kako lebde na vetru, podseća me zašto mrzim ove zimske mesece, ove pospane dane oštre hladnoće, računa za grejanje i rasprodaja. Ništa ne cveta u zimu. Osim naravno novogodišnjih popusta.

Slušala sam škripanje i cičanje svog stana dok je vetar probijao. Moj život je daleko od zanimljivog: probudim se, odem na posao, dođem kući, spavam, ponovim proces. Tako da slobodnim danima, kao što je ovaj, nemam mnogo šta da radim osim da posmatram sa svog pomalo prašnjavog prozora ili ponovo čitam stare kolekcije kratkih priča i pesama o ratu. Ponekad ima nešto interesantno na TV-u - poneki dokumentarac o polarnim medvedima ili romantična komedija iz devedesetih - ali uglavnom ne obraćam mnogo pažnje. Kunem se da mogu da osetim svoje moždane ćelije kako se raspadaju kad god gledam TV.

Za nekoliko minuta ulica je prazna i prodavci zamenjuju natpis ''Otvoreno'' za ''Zatvoreno'', sladeći se ostatkom dana koji će provesti u pijuckanju kafe i gledanju zimskih specijala na televiziji. Uzdišem, moj dah stvara mali trag pare na staklu. Crtam malu novogodišnju jelku svojim prstom i onda je posmatram kako nestaje. Ovo novogodišnje veče će mi verovatno proći kao i svako drugo otkako sam došla ovde: tiho i usamljeno dok se davim u zamornoj novogodišnjoj Jingle Bells i šampanjcu.

Ponovo uzdišem i uzimam svoju torbu tražeći cigarete. Osetim poznati ivičast karton na svojim prstima i izvlačim praznu kutiju Camel 9 sa jakim mirisom koji su cigarete ostavile za sobom.

''Sranje'', promrmljam neraspoložena da se šetkam okolo po ovom vremenu. Ali radije bih se smrzla nego da provedem neprospavanu noć zbog nenormalne žudnje za nikotinom. Gunđajući, navukla sam jaknu i vezala šal oko vrata.

Stupivši na ulicu, pozdravljena sam jakim naletom vetra, toliko hladnim da mi je skoro produvao kosti. Opsovala sam, drhteći. Nikad neću razumeti ljude koji vole hladnoću. Njima je nešto u glavi ozbiljno poremećeno. Ko bi zdrav uživao da ga za svaki mogući deo kože ujedaju oštri, hladni zubi leda, snega i vetra?

Srećom, preko puta moje zgrade ima mala prodavnica.
Nesrećom, počela je da pada kiša. Velike, probadajuće kaplje kristalne kiše odmah su prekrile ulicu tankim slojem leda.Asfalt je izgledao kao oniks.

Poludela sam, a nisam mogla ništa da uradim. Navukla sam kapuljaču i zabila šake u džepove najdublje što sam mogla. Pažljivo da se ne okliznem, prešla sam ulicu probijajući se kroz saobraćaj zaglavljen na oluji. Brava prodavnice bila je toliko ledena da su mi se čak i šake skoro naježile kada sam je dotakla. Zvonca su zazvonila iznad moje glave, najavljujući moj ulazak u prodavnicu. Odmah sam otišla na kasu.

''Zdravo, mogu li da dobijem Camel 9 mentol, molim vas?'', pitala sam Arapa ljubaznog lica za kasom. Klimnuo je glavom pruživši mi crnu kutiju sa malom ružičastom kamilom na prednjoj strani.
''Imate li ličnu kartu?'', pitao je.
Izvukla sam novčanik iz džepa i pružila mu ličnu kartu.Proučavao ju je nekoliko sekundi a zatim se osmehnuo vrativši mi je.
''Hvala'', rekao je. ''Pet dolara i deset centi''.
Pružila sam mu novac, osmehnula se i izašla iz radnje. Imam dvadeset godina, a i dalje me uvek pitaju za ličnu kartu zbog moje visine (tačnije, manjka moje visine -.-), i zbog onoga što moj rođak Džejson naziva ''jeziva mršavost''.Ja definitivno nisam najbogatija devojka, a hrana je prilično skupa ovde, tako da uglavnom živim na testenini i žitaricama. Meni nije problem, jedino što sam malo previše mršava, a to je nekako odvratno. Kad ležim, rebra su mi izbačena kao drugi par grudi, a kičma mi viri kao da sam dinosaurus. Ubila bih za obline.

Odmah sam zapalila cigaretu koja je zasijala nežnom narandžastom bojom; bojom koja me je uvek smirivala, čak i pre nego što sam počela da pušim. Moj otac je pušio, i kad sam bila mala, sedela sam mu u krilu na balkonu i divila se usijanom pupoljku njegovog Marlbora. Sećam se prvog puta kad sam videla cigare; zanemela, ispružila sam ruku i dotakla upaljenu cigaretu. Tu bol više ne želim da iskusim u životu. I dalje imam kružni ožiljak na kažiprstu.

Prsti mi drhte umrtvljeni od hladnoće, dok pokušavam da završim cigaretu što pre mogu. Samo preko zime dozvoljavam pušenje u svom stanu, ali uz otvoren prozor. Ne želim da miris sveže farbe nestane.

Vrlo je tiho. Čujem zvukove koje nikada ranije nisam čula: grejalice klikću u stanovima iznad mene, televizori zuje u osvetljenim dnevnim sobama, tihi razgovori između žurnih parova. Osećam se kao da će mi nos otpasti od hladnoće. Ispustila sam nedovršenu cigaru na ulicu i zgazila je vrhom čizme. I ja sam nestrpljiva da se ugrejem u svom toplom, bezbednom stanu.

Pogledam levo i desno proveravajući saobraćaj, a onda pređem ulicu. Ispred zgrade je parkiran dugački kamion za selidbu i ja radoznalo usporavam svoje korake. Kamion je otvoren i rampa je spuštena na ulicu. Radnici ubrzano iznose kutije i stolice iz kamiona, unose ih u moju zgradu i penju se uz stepenice. Radoznalo ih posmatram i sažaljevam: izgledaju apsolutno jadno sa svojim rumenim licima i ledenim nosevima, i skoro se nudim da im pomognem, a onda shvatim da bih samo smetala ako pokušam da nosim sve ovo što oni nose. Nije lako kad si nizak.

Dok sam posmatrala muškarce kako duvaju topli vazduh iz usta u šake, a onda ponovo nose nameštaj, osetila sam miris Marlbora u vazduhu. Sklopila sam oči, u trenutku se setivši svog oca, udišući miris. Otvorila sam oči i usmerila ih ka mestu odakle je miris dolazio. Veoma visoka, tanka figura bila je naslonjena na zid zgrade, izdišući plavičasto-sivi dim. Malo sam se približila, odjednom radoznala. Uvek sam bila znatiželjna; na to me je majka uvek upozoravala.
''Radoznalost je ubila mačku'', podsećala bi me.

Bilo je teško reći da li je figura bila žensko ili muško. Osoba je nosila debeli sivi duks koji je bio malo prevelik, a kapuljača je skrivala lice. Pramenovi duge tamne kose kaskali su na vetru, a opet, brada osobe je ipak bila muževnijeg oblika. Obično se pol osobe može odrediti prema šakama, ali ova osoba je imala zanimljive šake: takođe muževnog oblika, ali sa perfektno izmanikiranim noktima, obojenim u crnu boju koja je sijala. Pošto nisam mogla da vidim lice osobe, bila mi je još interesantnija i nadala sam se da je ovo novi stanar. Definitivno nikada pre nisam videla nikoga ko je izgledao tako daleko kao ova osoba, blizu zgrade.

Jedan od radnika je prišao osobi i pitao gde je išla ova, a gde ona kutija. Osoba je ispustila opušak na ledeni trotoar i prebacila malo snega preko, ubacivši svoje elegantne šake u džepove duksa i okrenuvši se da prati radnika uz stepenice. Moj pogled se spustio ka cigareti koja je i dalje gorela ispuštajući taj nostalgični miris. Osetila sam pogled na sebi i kada sam podigla glavu, glava novog stanara je bila okrenuta ka meni, oči i dalje u senci od kapuljače.

Oboje smo stajali mirni i u tišini. Nisam primetila da sam zadržala dah dok pluća nisu počela da me bole. Momenat je prošao u dve sekunde, ali je ostavio utisak kao da je prošlo dva sata. Tajanstvena osoba se okrenula i nastavila da prati radnika. Vratila sam se u realnost i ušla u zgradu. Obuzeo me je osećaj zaintrigiranosti i uzbuđenja: nekako čudan osećaj za mene. Od nesreće pre četiri godine, nije me mnogo toga uzbuđivalo. A sada sam se osetila kao Alisa kada je pala u zečju rupu.

Kolena su mi klecala. Polako sam se pela uz stepenice dok mi je um goreo od radoznalosti.

Kako je lepo opisana ruzna zima ^^
Bas je divno
Samo ne kapiram..Nalakirani crni nokti a sirok duks xD Duks je Tomov?
hahha
Divno jee stv :DD <33

Ah, predivno i u neku ruku veoma romantično. <3

@Saška: To ja pokušavam da shvatim vas koji ne volite zimu. Ja je obožavam.
Jestee, duks je Tomov. Postoji poseban razlog za to. ^^
Drago mi je da ti se sviđa ^___^

@Joka: Tako nekako bi trebalo da bude
Hvala ^^

Chap. 2


Uspela sam se do trećeg sprata polako, kao da iščekujem nešto. Šta je to nešto, nisam baš sigurna. Iza starih vrata od drveta, neko se gorko nasmejao. Negde niz hodnik, čuo se plač bebe. Hodala sam hodnikom najsporije što sam mogla, osluškujući sve zvuke. Jedan od radnika me je okrznuo i promrmljao brzo ''Izvinite'', odjurivši. Umalo mi srce nije iskočilo. Zar će ona osoba da mi bude komšija?

Ubrzala sam korake, nemoćna da se izborim sa neizvesnošću. Zimske čizme su mi lako i žurno kaskale po jeftinom parketu. Naglo sam se zaustavila, krajičkom oka spazivši otvorena vrata stana. Radnici su jurcali okolo, a ona misteriozna nova osoba je posmatrala. Oči su joj i dalje bile skrivene pod kapuljačom duksa, a glava spuštena.
O da, ovo je moj novi komšija.

Sporo sam hodala do svojih vrata, sve vreme besramno buljeći u povijenu figuru čije su šake bile skrivene u rukavima duksa, i noge blago prekrštene kod članaka. Osoba je izgledala mnogo više izbliza, ali i dalje nisam shvatala da li je muško ili žensko.

Osetivši pogled na sebi, stanar je odjednom podigao glavu sa radoznalim izrazom na licu. Sledila sam se na trenutak, a onda se brzo okrenula i počela da petljam ključem po bravi. Osetila sam pogled na sebi i naježila se. Otvorila sam vrata, a zatim ih jako zalupila za sobom. Naslonila sam se na slabo drvo, duboko udišući.
Ima nečeg toliko neopisivog u vezi ove osobe. Ali čega?
Ne, uopšte nisam odlepila.
Luda devojko, pomislila sam. Toliko dugo si sama, da postaješ previše uzbuđena bez ikakvog razloga.
Ali onaj osećaj je bio uporan, tako da sam ostatak večeri provela osluškujući radnike kako prevrću stvari, i nadajući se da ću čuti par reči od novog stanara.

Nisam čula baš ništa.

-_-_-_-_-_-_-_-_-_-_-_-_-_-_-_-_-_-_-_-_-

Trebalo mi je tri dana da skupim hrabrosti i upoznam se sa onom osobom. Provela sam ceo dan na poslu u nestrpljivom lupkanju prstima i buljenju u sat, pokušavajući da prisilim vreme da brže prolazi. Na putu do kuće sam u glavi stvarala kombinacije odeće koju bih obukla.

Stigavši kući, provela sam pola sata isprobavajući i razbacujući odeću svuda po sobi. Na kraju sam se odlučila za pamučnu, letnju, limun žutu haljinu i beli kardigan džemperić - ipak je zima. Navukavši odeću, pogled mi se bespomoćno spustio na poličicu ispred ogledala na kojoj je bilo rasuto ono malo šminke što sam imala.
Nisam ja ružna, ali nisam baš ni mis univerzuma. Iskreno, najbolje bih se opisala kao obična: zlatasto smeđa kovrdžava kosa, duboko plave oči, bleda koža. Natapkala sam malo svetlog rumenila na obraze, da malo manje izgledam kao leš. Podigla sam pomalo uspavane trepavice maskarom i preko malih usana premazala bezbojni sjaj.

Razmišljala sam o onome što sam čula na putu do stana. Dve starije žene iz zgrade, gospođa Ketrin i gospođa Grejs, tračarile su [kao i obično] ispred zgrade. Kao šaputale su, ali očigledno dovoljno glasno da ih svako u blizini čuje.
- Jesi li čula za ovog novog stanara? - glas gospođe Ketrin je bio prožet misterijom.
Gospođa Grejs je klimnula glavom, onoliko koliko joj je šešir to dozvoljavao.
- To je onaj jadni muzičar, je l' da? Mali Kaulitz. Jadno malo srce. Sav je propao otkako mu je brat umro.

Prezime mi je bilo poznato. Mada, kome nije? Mene slavne ličnosti nikada nisu intrigirale ili impresionirale. Ali čula sam nekoliko puta za taj bend Tokio Hotel. Moj rođak Džejson ih je baš slušao pre par godina. A i uvek su bili na radiju. Često bih čula par isečaka iz pesama u prodavnici, na reklami, kod frizera, u taksiju.. Znala sam za prezime Kaulitz, mada nikad nisam videla sliku niti čula ime. Dobro, sad bar znam da je moj komšija nekada imao brata. I život.

Osećala sam kako mi živci popuštaju, dok sam pakovala mafine u korpu od pruća, pokrivši ih. Trebalo mi je deset minuta da skupim hrabrosti i izađem iz stana, a onda još deset da pokucam na vrata novog stanara. Stan broj 18. Nervozno sam stezala korpu u ruci. Iznutra se čula blaga muzika i spori, tihi koraci. Uvijala sam pramen kose oko prsta pokušavajući da savladam nervozu. Još jače sam stezala korpu. Nikad nisam bila neka kuvarica, niti posebno stručna u kuhinji, ali mafini su bili jedino čega sam se setila kao izgovor da odem do njegovog stana. Zadržala sam dah kada se brava okrenula, a vrata zaškripala. Ispred mene se nazirala figura, lica obasjanog prigušenom svetlošću iz hodnika. Dah mi je zapeo u grlu.

Definitivno dečko. Jedva stariji od mene, bez sumnje. Tamne oči boje slatkog sirupa. Koža mu je bila toliko čista i nežna, na trenutak sam pomislila da je sačinjena od porcelana. Šake dugačke i elegantne, nokti perfektno oblikovani. Ravna crna kosa sa belim pramenovima mu je padala preko ramena, uokvirivši ovalno lice. Otprilike je to bila najlepša osoba koju sam videla u dvadeset godina svog života, i definitivno, najotmenija. Izgledao je tako nežno, više kao lutka nego kao ljudsko biće.

Oči su mu se prikovale za moje i spustila sam pogled na zemlju. Nisam uspevala da izdržim njegov moćni pogled.

Ćutao je par trenutaka, a onda izgovorio tihim, glatkim glasom:
- Ko si ti?
Naterala sam se da ga pogledam u oči, pokušavajući da smirim ruke koje su drhtale. Jezik mi je bio težak i beskoristan.
- Zdravo.. Ver- Verujem da smo komšije sada. Živim preko puta. - nekako nesigurno sam mu se obratila.
Pogledao je u vrata iza mene, a zatim ponovo u mene, potpuno bezizražajno. Čekao je da kažem još nešto, iako nisam baš imala predstavu o tome šta bi trebalo reći dalje.
- Oovaj.. Napravila sam mafine za tebe. Htela bih da ti poželim dobrodošlicu. - pročistila sam grlo.
Korpa mu je privukla pažnju. Malo sam počela da žalim što sam uopšte napravila te mafine kada je otvorio vrata širom i pustio me da uđem.

Male lampe i gomila novogodišnjih osvetljenja u ćošku su jedva osvetljavale stan. Kuhinjica zatrpana poluotvorenim kutijama tanjira, pribora za jelo i šolja. Prema njihovom izgledu, još nije jeo. Možda mafini nisu bili toliko loša ideja. Stan je mirisao na drvo i lešnike.

- Kako se zoveš?- progovorio je iznenada. Umalo sam skočila.
- Korina. Ali možeš me zvati Rin.- pružila sam mu ruku, ali on ju je samo pogledao i, prošavši pored mene, seo za sto. Počeo je da okreće stranice knjige, a onda mi se ponovo obratio, pomalo kivno, grubo i gorko.
- Ako si došla da me pitaš za autogram, predlažem ti da odeš kući jer ga nećeš dobiti.
Prišla sam mu oprezno. Haljina se nežno zavrtela.
- Mora da me nisi baš razumeo. Ja... Stvarno sam došla samo da te pozdravim i poželim ti dobrodošlicu. Mislila sam da bi trebalo, ljudi ovde nisu baš ljubazni, možda bi se osetio nepoželjnim.
Okrenuo se ka meni pogledavši me onim mračnim očima.
- Znaš li ti ko sam ja?- pitao je malo prezrivo.
- Ne baš. Znam samo da se prezivaš Kaulitz i da si bio u bendu.- I da ti je brat umro,pomislila sam, ali ne moram to da pomenem.
- Da. Bio.- sporo je klimao glavom. Govorio je toliko tiho, da sam se upinjala da ga čujem. Uzdahnuo je, a dah mu se poigrao sa pramenom kose, blago ga umrsivši. Podigao je glavu i ponovo me pogledao u oči, nekako slabašno.
- Ja sam Bill.
Prvo što sam pomislila je da nikada nisam videla osobu mlađu od 40 godina da se zove Bill. Ustao je sa stolice i prišao mi, toliko blizu.. mogla sam da osetim opijajući miris njegove kože. Leptirići su mi prošli kroz stomak.
- Ovo je za mene?- pitao je gledajući u korpu mafina.
Bila sam dovoljno sposobna samo da klimnem glavom. Spustio je ruku na korpu i dotakao moju ruku. Refleksno sam pomerila ruku i ispustila korpu na zemlju.
- Zar sam toliko strašan?- pogledao me je, ali nije delovao kao da se šali.
- Ne, ja samo..- glas mi je otkazao.
Sagnuo se i podigao korpu proučavajući mafine. Ostavio ih je na sto. Nije se okrenuo ka meni kada je ponovo progovorio.
-Možeš da odeš sada.
Klimnula sam glavom iako me nije video. Preplavljena tajanstvenošću ovog dečka, razne misli su mi se rojile u glavi dok sam išla ka vratima. Šta mu se to desilo? Zašto je bio toliko tih, zašto su mu oči tako tužne? Je li uvek bio ovakav? Zašto mu je brat umro?

- Ako ti bilo šta zatreba.. - progovorila sam, otvarajući vrata - Slobodno zatraži.
Nije ništa rekao i ostao je bezizražajan, ali znala sam da me je čuo.Napustila sam njegov stan, ispunjena pitanjima.

Prešavši stazu hodnika, čula sam prigušen zvuk plakanja kako struji kroz njegova zatvorena vrata.

Ah, kako je extra. Bravisimo! Samo nastavi.

bas mocno!!!zanima,zanima,zanima.....

Hvala puno, baš mi je drago da vam se sviđa. ^^