Od 15. godine, kad su bili samo deca, su navikli na najglamuroznija mesta na svetu – na glavne gradove Evrope i Azije, na rasprodane koncertne dvorane, na blještanje svetlosti pozornice, hotele s pet zvezdica, ograničena izdanja limuzina koje ni Gallagher braća ne bi mogli priuštiti, VIP tretman o kojem svaka slavoljubljiva rock zviezda, koja nešto vredi, sanja i naviknuti na modne piste (poput šoua koji su uradili za Dsquared u januaru na Moda Uomo u Milanu), stoga je još više iznenađuje videti gotovo vanzemaljski pogled put straha koji krasi lepa lica, još uvek sveža od adolescencije, lica Billa i Toma Kaulitza, srca i uma Tokio Hotela. Hodaju kroz sobe korakom punog poštovanja, gotovo bojažljivim, kao da ne žele poremetiti genijalnu lokaciju Palazzo Biscari, sjajnu barkonu građevinu iz 18. stoleća ovde u Kataniji gde su slikane slike za ovaj članak.
Očekivalo bi se da bi ovi momci, koji su prebrzo odrasli i koji su sad u svojim dvadesetim, uzeli sve zdravo za gotovo, gledajući sa svog trona milona prodanih albuma širom sveta, od kojih je poslednji, Humanoid (Universal), izdat pre tačno jednu godinu. Ali oni nisu takvi. Oni idu od sobe do sobe kao da je neverica u njihovu sreću danas prisutna. „Ovo je veličanstveno mesto, umetničkog bloga. Ne postoji ništa poput ovoga tamo odakle smo mi,“ kaže Bill uz posramljeni osmeh, misleći na njihov grad Magdeburg. Ipak je tamo, pre deset godina, u selu Istočne Nemačke poznatom po rudnicima soli, počela rock bajka Tokio Hotela.
U sedmoj godini su braća Kaulitz već svirali gitaru i oblačili se ekstravagantno, što je bio šok njihovim drugovima iz razreda, koji su identične blizance gledali kao vanzemaljce. Verojatno je značajno da je Tom već u tim godinama bio pod uticajem Aerosmitha i gitariste Joe Perrya dok je Bill bio veliki fan Favida Bowiea i transformacijske umetnosti Thin White Duke-a. „On je jedan od mojih najdražih umjetnika. Mora da sam gledao i gledao Labyrinth sto puta,“ priznaje. Paradoksalno, na to da budeš svoj i želiš izraziti tu individualnost bez predrasuda, posebice u ukočenosti malograđanskog života, je gledano kao na vanzemaljsku gestu. „Imao sam mnogo problema u školi. Drugari iz razreda su me odbijali, najviše zbog toga kako sam se oblačio. U to vreme nisam mogao priuštiti dobru odjeću, pa sam je sam pravio, režući i šivajući odeću, poput jeftinih majica. Rezultat je često bio originalan, sviđalo mi se to i ulagao sam dosta strasti u to. Ali to sigurno nije bio najbolji način da moj brat i ja izbegnemo tuče u školi. Naš najveći san bio je da stvaramo muziku i da se osećamo slobodno izraziti se,“ kaže Bill. San koji se počeo ostvarivati kad su braća Kaulitz upoznala Georga Listinga i Gustava Schäfera, koji su postali bassista i bubnjar Tokio Hotela.
„U našim godinama je bilo teško pronaći nekog ko je želio svirati s nama u bendu i ko je delio naše snove i želje. Ne zaboravite da smo rasli u malom gradu u Nemačkoj! Na početku smo bili samo Bill i ja, sve smo radili sami, svirali sve insrtumente. Počeli smo praviti male koncerte u našem gradu i jednom su Gustav i Georg bili u publici. Nakon koncerta su došli da nas upoznaju i pitali su mogu li se pridružiti bendu,“ Tom se priseća, zamahujući svojim afro pletenicama koje su savršene za njegov poslednji reperski izgled. I tako su četiri momka formirali Devilish 2001., menajući ime u Tokio Hotel tri godine posle, u to vreme, kad su imali 15 godina, su izdali svoj prvi album na nemačkom jeziku – Schrei na kojem je bila i pesma „Durch den Monsun“, kasnije prevedena na engleski „Monsoon“, njihov najpoznatiji hit kad je album ponovo izdat na engleskom jeziku pod imenom Scream. 2005. su započeli nešto što je postalo najuspješnija debitantska turneja nemačkog izvođača ikad i Tokio Hotel je ubrzo postao najvažniji rock bend koji je proizašao iz Nemačke poslije Rammsteina.
Napadajući dok je sve još bilo vruće, u 2007. su izdali drugi album na nemačkom, Zimmer 483, od kojeg su neke pesme bile dodate na album na engleskom jeziku Scream koji je izdat iste godine. Dokaz Tokio Hotel mane koja još vlada svetom, narucito tokom ludih live koncerata ovog kvarteta, je nedavno izdati DVD Humanoid City Live, snimak koncerta u Milanu 12. aprila. „Ta noć je bila magična, sve je prošlo dobro. Imamo neverovatne fanove u Italiji, među najboljim od svih,“ kaže Tom. Bill dodaje: „Imali smo mnogo konceerata, teško je izabrati publiku koja nas je najviše impresionirala. Italija je jedno od mesta na kojem dobijemo najveću dobrodošlicu i volimo tamo svirati. Ali postoji jedan koncert koji nikad neću zaboraviti, onaj koji smo imali 2007. u Parizu ispod Eiffelovog tornja ispred 500 hiljada fanova. Nisam mogao videti gde se publika završava.“
Jesu li ikad pomišljali da će se sve ovo dogoditi? „Da nam je neko pre deset godina rekao da ćemo jednog dana biti toliko poznati, nikad to ne bismo poverovali,“ kaže Tom. „Prva godina je bila veoma ubrzana – naš raspored je bio pun promotivnih koncerata, nastupa, konstanto smo išli od grada ili države do drugog grada ili države. Svi su nas želeli upoznati. Bilo je veoma zabavno, ali nas je to gotovo sprečilo da shvatimo kako su se naši životi promenili. Kad više nismo mogli izaći iz kuće, a da nas fanovi ne prepoznaju ili zaustave, tad smo shvatili,“ kaže Bill, koji se slaže s Tomom da se ne kaju što su se morali odreći normalnog života dece njihovog doba. „Morate birati u životu. Mi moramo odlučiti između normalnog života i ostvarivanja sna da stvaramo muziku. Brzo smo odrasli. S već 12 ili 13 godina smo radili stvari koje se rade u dvadestetoj. Verovatno je jedina stvar koja nam nedostaje to da odemo u supermarket ili na sladoled bez obezbeđenja,“ priznaje. „Želio bih živeti u Los Andjelesu, gde poznati mogu raditi šta žele, a da ih ne napadaju fanovi ili paparazzi,“ kaže (verovatno pomalo naivno) Bill, koji je nadavno napravio novu tetovažu, sa strane. „To je nemački izraz koji glasi nešto poput: „Nikad neću prestati da vrištim, vratimo se našim korenjima.“ Stavio sam je tu da me podseća na važnost toga da se izrazim bez obrzira na sve, bez predrasuda,“ to je osećaj koji i Tom deli.
Braća zapravo dele gotovo sve: ideje, kuću, prijatelje. „Nikad nismo odvojeni. Samo smo bili odvojeni u školi, kad je nastavnik rasporedio u dva različita razreda. To je bilo najgore iskustvo u mom životu. Konekcija među nama je veoma jaka. Ali to ne znači da se ne svađamo, ponekad i brutalno,“ otkriva Bill, „Ne, mi nismo poput braće Gallagher, nikad ne bismo sišli na taj nivo. Nakon nekoliko sati zaboravimo sve i sve je dobro. Naše osobine su drugačije i posebne, čak i u imidžu. Ali zajedno izgrađujemo jedinstvenu, veoma snažnu osobu. Mi smo dve strane istog novčića,“ objašnjava Tom.
Prevod: Anita
Source:THBiH
Ja sam ispravila,i sta sam znala,napisala sam na srpskom xD
Očekivalo bi se da bi ovi momci, koji su prebrzo odrasli i koji su sad u svojim dvadesetim, uzeli sve zdravo za gotovo, gledajući sa svog trona milona prodanih albuma širom sveta, od kojih je poslednji, Humanoid (Universal), izdat pre tačno jednu godinu. Ali oni nisu takvi. Oni idu od sobe do sobe kao da je neverica u njihovu sreću danas prisutna. „Ovo je veličanstveno mesto, umetničkog bloga. Ne postoji ništa poput ovoga tamo odakle smo mi,“ kaže Bill uz posramljeni osmeh, misleći na njihov grad Magdeburg. Ipak je tamo, pre deset godina, u selu Istočne Nemačke poznatom po rudnicima soli, počela rock bajka Tokio Hotela.
U sedmoj godini su braća Kaulitz već svirali gitaru i oblačili se ekstravagantno, što je bio šok njihovim drugovima iz razreda, koji su identične blizance gledali kao vanzemaljce. Verojatno je značajno da je Tom već u tim godinama bio pod uticajem Aerosmitha i gitariste Joe Perrya dok je Bill bio veliki fan Favida Bowiea i transformacijske umetnosti Thin White Duke-a. „On je jedan od mojih najdražih umjetnika. Mora da sam gledao i gledao Labyrinth sto puta,“ priznaje. Paradoksalno, na to da budeš svoj i želiš izraziti tu individualnost bez predrasuda, posebice u ukočenosti malograđanskog života, je gledano kao na vanzemaljsku gestu. „Imao sam mnogo problema u školi. Drugari iz razreda su me odbijali, najviše zbog toga kako sam se oblačio. U to vreme nisam mogao priuštiti dobru odjeću, pa sam je sam pravio, režući i šivajući odeću, poput jeftinih majica. Rezultat je često bio originalan, sviđalo mi se to i ulagao sam dosta strasti u to. Ali to sigurno nije bio najbolji način da moj brat i ja izbegnemo tuče u školi. Naš najveći san bio je da stvaramo muziku i da se osećamo slobodno izraziti se,“ kaže Bill. San koji se počeo ostvarivati kad su braća Kaulitz upoznala Georga Listinga i Gustava Schäfera, koji su postali bassista i bubnjar Tokio Hotela.
„U našim godinama je bilo teško pronaći nekog ko je želio svirati s nama u bendu i ko je delio naše snove i želje. Ne zaboravite da smo rasli u malom gradu u Nemačkoj! Na početku smo bili samo Bill i ja, sve smo radili sami, svirali sve insrtumente. Počeli smo praviti male koncerte u našem gradu i jednom su Gustav i Georg bili u publici. Nakon koncerta su došli da nas upoznaju i pitali su mogu li se pridružiti bendu,“ Tom se priseća, zamahujući svojim afro pletenicama koje su savršene za njegov poslednji reperski izgled. I tako su četiri momka formirali Devilish 2001., menajući ime u Tokio Hotel tri godine posle, u to vreme, kad su imali 15 godina, su izdali svoj prvi album na nemačkom jeziku – Schrei na kojem je bila i pesma „Durch den Monsun“, kasnije prevedena na engleski „Monsoon“, njihov najpoznatiji hit kad je album ponovo izdat na engleskom jeziku pod imenom Scream. 2005. su započeli nešto što je postalo najuspješnija debitantska turneja nemačkog izvođača ikad i Tokio Hotel je ubrzo postao najvažniji rock bend koji je proizašao iz Nemačke poslije Rammsteina.
Napadajući dok je sve još bilo vruće, u 2007. su izdali drugi album na nemačkom, Zimmer 483, od kojeg su neke pesme bile dodate na album na engleskom jeziku Scream koji je izdat iste godine. Dokaz Tokio Hotel mane koja još vlada svetom, narucito tokom ludih live koncerata ovog kvarteta, je nedavno izdati DVD Humanoid City Live, snimak koncerta u Milanu 12. aprila. „Ta noć je bila magična, sve je prošlo dobro. Imamo neverovatne fanove u Italiji, među najboljim od svih,“ kaže Tom. Bill dodaje: „Imali smo mnogo konceerata, teško je izabrati publiku koja nas je najviše impresionirala. Italija je jedno od mesta na kojem dobijemo najveću dobrodošlicu i volimo tamo svirati. Ali postoji jedan koncert koji nikad neću zaboraviti, onaj koji smo imali 2007. u Parizu ispod Eiffelovog tornja ispred 500 hiljada fanova. Nisam mogao videti gde se publika završava.“
Jesu li ikad pomišljali da će se sve ovo dogoditi? „Da nam je neko pre deset godina rekao da ćemo jednog dana biti toliko poznati, nikad to ne bismo poverovali,“ kaže Tom. „Prva godina je bila veoma ubrzana – naš raspored je bio pun promotivnih koncerata, nastupa, konstanto smo išli od grada ili države do drugog grada ili države. Svi su nas želeli upoznati. Bilo je veoma zabavno, ali nas je to gotovo sprečilo da shvatimo kako su se naši životi promenili. Kad više nismo mogli izaći iz kuće, a da nas fanovi ne prepoznaju ili zaustave, tad smo shvatili,“ kaže Bill, koji se slaže s Tomom da se ne kaju što su se morali odreći normalnog života dece njihovog doba. „Morate birati u životu. Mi moramo odlučiti između normalnog života i ostvarivanja sna da stvaramo muziku. Brzo smo odrasli. S već 12 ili 13 godina smo radili stvari koje se rade u dvadestetoj. Verovatno je jedina stvar koja nam nedostaje to da odemo u supermarket ili na sladoled bez obezbeđenja,“ priznaje. „Želio bih živeti u Los Andjelesu, gde poznati mogu raditi šta žele, a da ih ne napadaju fanovi ili paparazzi,“ kaže (verovatno pomalo naivno) Bill, koji je nadavno napravio novu tetovažu, sa strane. „To je nemački izraz koji glasi nešto poput: „Nikad neću prestati da vrištim, vratimo se našim korenjima.“ Stavio sam je tu da me podseća na važnost toga da se izrazim bez obrzira na sve, bez predrasuda,“ to je osećaj koji i Tom deli.
Braća zapravo dele gotovo sve: ideje, kuću, prijatelje. „Nikad nismo odvojeni. Samo smo bili odvojeni u školi, kad je nastavnik rasporedio u dva različita razreda. To je bilo najgore iskustvo u mom životu. Konekcija među nama je veoma jaka. Ali to ne znači da se ne svađamo, ponekad i brutalno,“ otkriva Bill, „Ne, mi nismo poput braće Gallagher, nikad ne bismo sišli na taj nivo. Nakon nekoliko sati zaboravimo sve i sve je dobro. Naše osobine su drugačije i posebne, čak i u imidžu. Ali zajedno izgrađujemo jedinstvenu, veoma snažnu osobu. Mi smo dve strane istog novčića,“ objašnjava Tom.
Prevod: Anita
Source:THBiH
Ja sam ispravila,i sta sam znala,napisala sam na srpskom xD
